Увод
Потребе за водом пчела зависе од влажности ваздуха, брзине губљења воде кроз хитински омотач и излучивања кроз дисајне путеве. Пчеле могу да излучују течност и преко измета. Главни извори воде за пчеле су нектар, при чему исте праве посебне излете, да би је сакупиле и унеле у кошницу. Вода је главни растварач органских материја и соли у храни пчела и највеће потребе за њом су у пролеће, у процесу изимљавања пчелињих друштава и у време интезивне неге пчелињег легла.
Што је површина легла у кошници већа, расту и потребе друштва за водом, јер храна за ларве мора да садржи око 66% воде.
Потребе пчелињег друштва за водом су једнако изражене и у зимском и у активном делу пчеларске године. Циљ рада је да се утврди брзина конзумирања воде зимских пчела, које су храњене различитим врстама хране.
Материјал и методе рада
Дневне потребе за водом у кошници се креће око 200 мл у периоду најинтезивнијег одгоја легла, тј. пчелињак од 50 кошница за недељу дана треба да унесе око 190 литара воде (Младеновић и сар., 1998). Такође Хегић и сар. (2012) су утврдили да је просечна дневна конзумација воде по једном пчелињем друштву 0,12±0,007 L. Doull (1976) је закључио да је оптимална релативна влажност у кошници између 90 и 95%. Забележен је
драстичан пад у броју одгојених ларви, када је релативна влажност у кошници била 100% и 80%. Тако, према Нелсону (1983) пчелиње друштво потроши око 5 литара воде у зимском периоду, настале у кошници из кондезата, приликом зимовања пчелињег друштва.
Такође, колики је значај воде у исхрани пчела, указују и истраживања Хасанa (2003) по којима пчелама храњеним вештачком и природном пчелињом храном без присуства воде, живот је битно скраћен, (4%-34%), док оне пчеле које су уз храну добијале и одређену количину воде, нису битно реметиле свој метаболизам и смртност пчела је била минимална. Иста истараживања су указала и на утицај удаљености извора воде од пчелињака, по којима је контролисана група пчела највише скупљала воду са природног извора удаљеном од пчелињака 867 м. Према Хасану (2003) на интезитет развоја пчелињег друштва великог утицаја има количина и квалитет воде. Наиме, истраживања обављена у Египту, у условима тропске климе су потврдила да се развој пчелињег друштва у потпуности зауставља у априлу, септембру и октобру месецу, када наступају велике суше у овом делу Земаљске кугле.
Лабораторијска истраживања су обављена у пчеларском објекту на пчелињаку Пољопривредног факултета у Бања Луци у контролисаним условима. У огледу је коришћена аутохтона крањска раса пчела (Apis mellifera carnica) са терена општине Градишка, БиХ.
Експерименталним кавезима, капацитета 200 зимских пчела, се додавала вода и припремљена храна преко два замрежена отвора, у зависности од варијанте испитивања.
На замреженој подњачи кавеза се евидентирала угинућа пчела. Свакодневним мерењем се утврдила брзина конзумиране воде за 24 сата, с обзиром да је мерење вршено увек у истом временском периоду. Праћење резултата се обављало до потпуног угинућа свих пчела у експерименталним кавезима. Све добијене вредности су се пондерисале како би се статистички могле упоређивати и тестирати.
У истраживању су коришћени следећи извори пчелиње хране: мед (као контролна група) и шећерни сируп, киселински инверт сируп и ензимски инверт сируп (као експерименталне групе).
Унутар експерименатлних група постављене су следеће варијанте: исхрана само са сирупом и исхрана са сирупом уз додатак 40 гр пивског квасца. Свака од варијанти се три пута понављала. Сви параметри су обрађени статистички и изражени кроз релативне показатеље структуре и аритметичку средину са одговарајућим показатељима варијација (коефицијент варијације).
Резултати истраживања и дискусија
У нашим истраживањима (Табела 1.) просечна брзина конзумирања воде по пчели у зимском раздобљу се кретала у распону 0,017 до 0,025 гр/пчели/дан, где је минимална вредност забележена код исхране пчела шећерним сирупом, а максимална код исхране пчела ензимски инверт сирупом уз додатак квасца. Шећерни сируп, у свим варијантама, је припремљен у односу шећер : вода = 1 : 1, из чега је видљиво да је пчела један део воде за сопствене потребе подмиривала из доста ретке хране, тако да је то главни и разлог зашто је пчела најмање конзумирала воду, хранећи се овом врстом хране.
Табела 1. Просечна средња вредност брзине конзумирања воде зимских пчела гр./дан
Табела 2. Статистички значајне разлике средњих вриједности брзине потрошње хране у
зимском периоду
**- статистички значајна разлика t0,01=3,06
Статистички значајне разлике средњих вредности потрошње воде зимских пчела су утврђене између меда, шећерног сирупа, ензимског сирупа и киселински инверт сирупа, са једне стране, и ензимског сирупа са квасцем и шећерног сирупа са квасцем, са друге стране. Из добијених резултата се може закључити, да у зимском периоду пчела за подмирење својих метаболичких потреба брже конзумира воду, ако је храњена са храном обогаћеном протеинима и иста им служи за лакшу и бржу пробаву.
Према Herbert et al. (1978) оптимални ниво протеина у исхрани пчела је 23%, јер мања вредност протеина утиче на ниску носивост матица и честу појаву природног ројења у кратком периоду, док количина протеина од 50% доводи до тровања пчела и појаве веома тврдог измета пчела, што отежава пражњење црева.
Са друге стране, за квалитетно презимљавање пчела, потребна је довољна количина хране за пчеле, посебно угљенохидратног састава.
То потврђују и резултати Dustmanna et al. (1997), Иванова (1995) и Шљахова (1983), по којима на квалитет презимљавања пчела битно утиче састав зимских залиха хране.
Јесењом прихраном пчела са шећерним сирупом, киселинским инверт сирупом или ензимским сирупом обезбедиће се довољне количине зимских залиха хране из којих ће пчела моћи обезбедити и довољне количине воде за своје потребе.
Свако додавање протеина у храну за пчеле у овом периоду, додатно ће оптеретити пробавни тракт пчела и отежати пробаву због мањег удела воде у храни. На тај начин и презимљавање пчела постаје упитно.
Закључак
Резултати наших истраживања указују да различита врста хране различито делује на брзину конзумације воде зимских пчела и да је при томе главни узрок хемијски састав исте. У храни за зимске пчеле морају преовладавати угљенохидрати у односу на протеине, јер са таквом врстом хране пчела уједно подмирује своје потребе и за водом. Ово се односи на зимски, неповољни период живота пчелињег друштва. На тај начин ова врста хране омогућава бржу конзумацију воде и при томе додатно пчелама не оптерећује пробавни тракт. Пчеле храњене са медом, шећерним, киселинским и ензимским сирупом конзумирале су воду најспорије, док додатак протеина у оброк пчела (квасац) је доводио до повећања брзине конзумације исте.
То потврђују и статистички значајне разлике средњих вредности брзине потрошње воде код пчела храњених са угљикохидратним и протеинским изворима хране. Храна за зимске пчеле, без додатка протеина, омогућава пчелама довољне количине воде за несметан зимски период мировања и на тај начин квалитетан пролећни развој пчелињих друштава.
Аутори:
Горан Мирјанић, доцент, Универзитет у Бања Луци, Пољопривредни факултет у Бања Луци, Булевар Петра Бојовића 1А, Бања Лука, БиХ, РС ([email protected])
Небојша Недић, доцент, Универзитет у Београду, Пољопривредни факултет у Земуну, Немањина 6, Београд, Србија
Извор: http://arhiva.nara.ac.rs