Постоје хиљаде врста пчела, од којих већина нису социјални, него солитарни инсекти. Две су врсте посебно важне - западне, медоносне пчеле Apis mellifera, и источна, азијска врста Apis cerana које се узгајају ради низа користи.
Након последњег леденог доба према западу, на просторе Европе, Блиског истока и Африке, проширила се само једна врста пчела, коју познајемо под називима домаћа или медоносна пчела (Apis mellifera). Временом су настале различите и бројне домаће пасмине. Дуго се сматрало да су све пчеле једнако осетљиве на болести, али различите пасмине пчела су прилагођене различитом станишту и клими, а тиме и различитим болестима.
Пчеле живе у заједницама. Заједница пчела је врло сложен организам, што има важне импликације за ширење болести, зато треба узети у обзир могућности приеноса болести између јединки и између заједница. Дијагноза и контрола болести пчела на новиу заједнице је врло сложена.
Пчеле су, као и све остале животиње, осетљиве на бактерије, вирусе и паразите. Док су у стању оптималног здравља и прехране, њихова је отпорност према различитим факторима висока. Изазови којима су изложене у станишту, укључујући и хемијске производе за заштиту биља, могу имати значајне ефекте на здравље пчела, посебно када су пчеле изложене различитим патогенима.
На попису Светске организација за здравље животиња (ОИЕ) налази се шест болести од посебног значаја за заштиту здравља пчела:
Ø акароза - у нашем климатском подручју се није проширила
Ø америчка куга пчелињег легла
Ø европска куга пчелињег легла
Ø етиниоза (Aethina tumida)
Ø тропилелоза (гриња Tropilelaps clareae)
Ø варооза (гриња Varroa destructor)
Болести пчела могу се разврстати на више начина, нпр. на заразне и незаразне, или на болести легла и болести одраслих пчела. Болести легла се даље деле на болести поклопљеног или непоклопљеног легла. Болести се могу разврстати и према узрочнику на вирусне, бактеријске, гљивичне и наметничке.
Заразне болести су узроковане живим узрочником као што су вируси, бактерије и гљивице. У повољним условима узрочник се брзо размножава, изазива болесне промене и коначно смрт домаћина. Лако се преноси и изазива појаву болести све већег броја пчела или легла. За појаву клиничких знакова поједине болести потребан је довољан број узрочника, осетљив организам и станишни услови повољни за развој болести.
Главне болести пчела на листи Светске организација за здравље животиња
Америчку кугу пчелињег легла узрокује бактерија Paenibacillus larvae var. larvae. У ткиву ларве се врло брзо размножава и убрзо изазива њену смрт. У пропалој ларви настају неповољни услови за даље размножавање узрочника и зато ствара трајне облике - ендоспоре, по којима се у лабораторију болест утврђује. Споре су врло отпорне и могу остати заразне и више деценија. Споре угину кувањем у води кроз 30 минута. У воску загрејаном на 120 °С споре угину за 30 мин. Ни годишње доба, ни начин пчеларења, ни клима, а ни врста кошнице не утичу на појаву и развој болести. Узрочник улази са храном у црево још непоклопљене ларве. Из црева прелази у ткиво ларве тек у време подизања. У ткиву се брзо размножи и ларва угине, а у то време је ћелија саћа већ поклопљена. Одрасле пчеле не оболевају од ове болести.
Споре узрочника америчке куге се могу утврдити у меду и пуно пре него што се појаве клинички знаци болести у заједници. У појединим земљама ову методу користе као рану дијагностику у систематском сузбијању болести, док се у Чешкој за рану дијагностику користи смеће прикупљено на поду кошнице.
У унутрашњости кошнице болест преносе пчеле хранитељице, а од кошнице до кошнице болест преносе првенствено пчелари премештањем оквира, прибором, храњењем зараженим медом. И саме пчеле преносе болест јер се јави грабеж у заједницама ослабљеним болешћу. Ова појава је нарочито опасна ако се на некој паши окупи велики број пчелара. Опасан извор заразе су пропали и запуштени пчелињаци.
Уколико се појави, пчелар је дужан болест пријавити надлежној ветеринарској инспекцији која ће подузети потребне мере сузбијања. Сузбијање болести проводи се у складу са Законом о ветеринарству и Програму мера здравствене заштите животиња.
Европска куга пчелињег легла је болест непоклопљеног легла. У угинулим ларвама налазимо више врста микроорганизама. Узрочником ове болести сматра се Melissococcus pluton, а остали који се нађу имају другоразредно значење (Paeinibacillus alvei, Bacterium euridice, Streptococcus apis, а и други) али и они могу самостално изазвати болест у одређеним приликама (Paeinibacillus alvei - лажну кугу, Streptococcus apis - кисело легло). За развој болести потребни су и други неповољни фактори па према томе није довољно само присуство узрочника у кошници.
Етиниоза (Aethina tumida) је озбиљна је претња пчеларству, а ширење је предмет пажљивог надзора и праћења. До сада се Aethina tumida проширио Сједињеним Државама и делом Аустралије. У Сједињеним Државама изазива веће штете и проблеме него у подручју у којем изворно живи.
Уколико би се проширио у Европу, могуће последице за Европско пчеларство биле би огромне, стога су прописи Европске Уније о промету пчелама и бумбарима врло строги.
Тропилелозу узрокује гриња Tropilelaps clareae. Наметник у леглу, гриња Tropilelaps clareae први је пут описанa на Филипинима 1961., а врло близак сродник Tropilaelaps koenigerum описан је 1982. Доминантно овај наметник паразитира на великој азијској пчели Apis dorsata, али је утврђено да живи и паразитира и у заједницама Apis laboriosa, Apis mellifera, Apis cerana и Apis florea, док Tropilaelaps koenigerum паразитира у леглу заједница Apis laboriosa.
Паразит T. clareae живи у заједницама A. mellifera (попут паразита V. destructor), где се нормално размножава, истовремено узрокујући пропадање домаћина (страдање заједница). Доказано је да нападнуте заједнице А. мелифера пропадну унутар године дана.
Чињенице указују да Tropilelaps clareae може преживети и може изазвати веће штете него Acarapis woodi или Varroa destructor у условима умерене климе.
Варооза је наметничка болест одраслих пчела и пчелињег легла узрокована грињом Varroa destructor . Оплођене женке паразитирају на пчелама и хране се хемолимфом, а јаја полажу у поклопљено легло. Развојни облици паразита сишу крв ларвама. Поремећаји се јављају и код легла и код одраслих пчела. Кад се развије велики број паразита, заједница слаби и напослетку пропада. Раширена је у готово целом свету и представља озбиљан проблем пчеларству.
- Изрезивање трутовског легла
- Издвајање радиличког легла и блокирање матице
- Издвајање заједница са бржим развојем варое
- Формирање нових заједница
- Узгој и селекција пчела толерантних на вароозу искоришћавањем урођених механизама отпорности пчела на болести
Механизми отпорности пчела против болести
Дивље и одомаћене пчеле су развиле одбрамбене механизме да заштите како себе тако и своју храну од патогена и паразитских инвазија. Одбрамбени механизми појединим пчелама служе да се смањи опасност за целу заједницу. Конституцијски одбрамбени механизам – кутикула (површински заштитни слој) која служи као баријера, цревна микрофлора, могу заштитити појединачну пчелу од низа болести. Ћелијски и ткивни одбрамбени механизми (ћелије хемолимфе, ензими) доприносе отпорности према инфекцијама. Цревни залистак омогућује пчелама да филтрирају прогутане споре, па је ово још један од механизама резистенције према болестима. Ове индивидуалне реакције, заједно са кратким животним веком пчела и брзом изменом са здравим јединкама могу ограничити ширење болести између пчела унутар заједнице. Али, једнако су значајни механизми понашања пчела, који исто тако доприносе ограничавању ширења болести и наметника.
Толерантност на вароозу (отпорност) је способност пчелиње заједнице да успешно живи са наметницима Varroa destructor. Изворни домаћин варое, азијска врста пчела Апис церана има читав низ важних одбрамбених механизама који омогућују да се пчелиња заједница развија у присутности варое. Вароа је присутна у заједници, али њен број не расте до нивоа када је опасна за опстанак заједнице. Једноставно, вароа не убија заједнице Апис церана, било да се држе у кошницама или да су слободне у природи.
Исто тако, постоји висок ниво варијабилности одбрамбених механизама код европских пчела Апис мелифера. Иако ови механизми нису ни близу развијени као што су развијени код А. церана, постоји уверење да се прилагођавањем и селекцијом барем део механизама може појачати и омогућити заједницама А. мелифера да дуготрајно коегзистирају с вароом.
Циљ је да се узгоје заједнице А. мелифера које неће дозволити варои да се развије до нивоа кад озбиљно угрожава живот заједнице. Селекција пчела се сматра јединим дуготрајним решењем контроле варое.
Већина пчелара с којима смо разговарали сматра да свако пчелиње друштво треба држати снажним и у кондицији, па бар се и не врцало, као што је у многим крајевима ове године. Затим важним сматрају контролу употребе пестицида у пољопривреди и елиминацију немарних пчелара, који запуштају своје пчелињаке.