И пчелиња заједница почетком месеца достиже максимум развоја и бројчане снаге (просечно до 45 000 јединки према професору Кулинчевићу).
Умножавање пчелињих заједница
Прва половина јуна представља најбољи период за умножавање друштава, јер дани су дуги и топли, пчелиња заједница на врхунцу снаге, а има довољно времена и пчелиње паше да се новонастале заједнице развију и припреме за зимовање. Пчелари често потцењују јунску пашу. А она је некада, пре појаве багрема, који је у Европу донет почетком XVII века, а на наше просторе знатно касније, била изузетно цењена. Стари текстови, који о њој говоре обично почињу речима: „Почетком месеца јунија, кад крене паша…“.
У ројевом нагону су, у ово време, заједнице које се развијају у природи, без утицаја човека, као и оне на пчелињацима где нису примењене мере за његово одлагање. А ројидбено расположење, нешто спорије, али ипак сигурно, захвата и она друштва код којих је демарирање или нека друга мера примењена правовремено, пред пашу багрема.
У прошлости, када се пчеларило вршкарама и трмкама, пчеларство се заснивало на природном ројењу. У јесен се уништавала просечно половина заједница, како би се из њих одузео мед, а наредног пролећа су се празне кошнице поново насељавале природним ројевима. У савременом пчеларству природно ројење је непожељно и представља, са становишта пчелара, велики проблем.
Начина умножавања броја пчелињих заједница има много. Већину карактерише одузимање дела легла и хране са припадајућим пчелама или само дела пчела (пакетни рој) и формирање новог друштва, такозваног одвојка у другој, празној кошници, који се негује до јесени, како би ојачао и спремно ушао у зиму. У пчеларским књигама се наглашава да је нега ројева на пчелињаку током лета сталан посао. У заједници из које се узима одвојак ројеви нагон се, по правилу, потискује за дуже време.
Током година пчеларења испробао сам готово све познате начине вештачког ројења, да бих се увек изнова враћао једном који ме фасцинирао својом једноставношћу и надасве изузетном ефикасношћу. Он се изванредно уклапа у поступак демарирања и представља његов логичан наставак и увод у (колико је мени познато) најбољу могућу припрему пчелиње заједнице за коришћење летње паше. Заснован је на идеји формирања нове заједнице у постојећем друштву, без слабљења његове снаге, под истим кровом, на којој је настао и познати Пелетов начин удвостручавања броја пчелињих заједница.
На крају паше багрема, док мед сазрева, буди се ројеви нагон и у демарираној заједници. Одузимање меда је прави тренутак да се он поново потисне. Ради тога, а и да бих истовремено добио рој, односно нову заједницу, при враћању изврцаних рамова одузимам из плодишта (које је на подњачи у једном ЛР телу испод матичне решетке) три рама најстаријег легла и један са поленом, без пчела, које сам претходно одстранио стресањем да не бих тражио матицу. При том, узгред, одсечем заперак затвореног трутовског легла на Фараровом раму који има улогу грађевњака. На место одузетих рамова постављам празне, младе, незалегане, тек изврцане рамове из медишта, па тако извршим неку врсту поновног демарирања. Одузете рамове, са леглом и поленом, постављам у треће тело (горњи медишни наставак) и прикључим им још један са медом. Испод тог наставка, односно између другог и трећег, постављам другу матичну решетку кроз коју ће пчеле ући и покрити постављено легло. Кошницу затварам и прелазим на следећу. Читав поступак траје до 5 минута по заједници. После дан или два, односно кад стигнем, роју додајем младу спарену матицу из оплодњака, у кавезу, чији су отвори напуњени шећерним тестом, коју ће пчеле за 2–3 дана ослободити. При додавању матице заменим матичну решетку преградном даском која има замрежен отвор произвољне величине. У недостатку спарене матице може се поставити зрео матичњак, али то је мање повољна ситуација, која подсећа на Пелетов начин, од кога се разликује због постављања друге матичне решетке.
После 12 дана први пут прегледам формирани рој, да проверим јесу ли пчеле почеле поклапати легло младе матице. У преко 90% случајева легло се већ поклапа, па је прави тренутак за завршну операцију – уместо преградне даске поново постављам матичну решетку. Од тог момента вишак пчела из основне заједнице, уместо да се изроји, налази себи посао, прелази у плодиште младе матице и опслужује је. Сада се млада заједница развија најбржим могућим темпом, много брже и од природног роја првенца, јер има свега у изобиљу. До краја јуна овакав рој може имати и свих 8 рамова легла. Стара матица у доњем плодишту је, за то време, залегла она 4 новододата рама, па и она има 8 или 9 рамова под леглом.
Сматрам да је описани начин умножавања заједница далеко испред свих осталих јер:
– обавља се у најповољнијим природним условима уз минимум ангажовања пчелара;
– брзо удвостручава број заједница на пчелињаку;
– нису потребни додатни наставци и опрема, а рој у том положају може и зимовати;
– нове заједнице није потребно носити на другу локацију, неговати, чувати од грабежи, хранити и евентуално лечити (кречно легло…);
– рој се формира без слабљења основне заједнице која се неће ројити;
– формирање оваквог роја пружа најбоље могуће услове за тестирање вредности младе матице, па ако млада заједница заостаје у развоју, што се врло брзо уочава, јасно је да узрок лежи у недовољном квалитету матице која се у том случају мења.
Матице
Претходни услов за примену наведеног начина умножавања заједница су младе спарене матице које пчелар треба да има до краја маја. Матице се могу обезбедити на два начина, куповином или сопственим узгојем. Куповина није најбоље решење, јер се тако увећавају трошкови пчеларења, а добију матице сумњивог или у најбољем случају непровереног квалитета. Оне не пролазе фазу тестирања која временски траје и кошта, па је произвођачи матица за тржиште једноставно прескачу. За те матице, трговачке или штанцоване, како их већ називају пчелари, произвођач није дужан дати, нити му неко тражи било какву гаранцију квалитета, а код нас, за чудо, нема ни организованог облика контроле њиховог квалитета. Зато је сопствени узгој много прихватљивије решење. И ту постоје две могућности, коришћење матичњака из ројевог нагона и оних добијених пресађивањем ларви.
Лично дајем предност природним матичњацима из ројевог нагона и свакако тихе замене. Пресађујем ларве само у нужди, кад сезона одмакне па немам природних матичњака, а и тада одгајивачком друштву дајем највише до 10 пресађених ларви. Научници пчеларског института Рибное у Русији утврдили су да се највећи проценат матица врхунског квалитета добије из природних матичњака. А професор Лебедев је, тим поводом, на предавањима одржаним у Београду, у више наврата изнео: „Матице добијене пресађивањем ларви могу се само више или мање по квалитету приближити природним“.
Ројидбених матичњака крајем маја, а нарочито почетком јуна, на сваком пчелињаку има у изобиљу, а да пчелара ништа не коштају. Највећи број пчелара из њих добија матице. При томе није мали број оних који због тога имају известан осећај кривице јер, како мисле, тиме доприносе повећавању броја случајева ројења на свом пчелињаку. То је наравно заблуда која је пчеларима наметнута и упорно се покушава одржати. Но, на срећу пчеларства, највећи број пчелара зна да је то, како у њихово име у мајском броју Пчелара износи др Славомир Поповић, иначе велики поборник сопственог узгоја матица, само „маркетиншка манипулација“. Има и међу узгајивачима матица за тржиште оних који у јавним наступима дају допринос ослобађању од ове заблуде (текст колеге Умељића у мајском броју Пчелара).Нова теорија узрока ројења, тзв. теорија више фактора, не сврстава матицу у узроке ројења (John Hogg, серија текстова на основу података велике групе истраживача ројења, објављена у American Bee Journal -у 1997. године).
Наравно да и код добијања природних матица треба вршити одабир родоначелнице. Метод контролисаног ројења (одавно познат и цењен) који примењујем на пчелињаку, подразумева одабир неколико заједница које су две године за редом биле најбоље по приносима, здравственом стању и осталим параметрима који се иначе траже код поступка пресађивања ларви. Наредног пролећа пчелар само њима дозвољава да се роје. Чак их и подстиче у томе прихраном и непроширивањем простора и додавањем рамова зрелог легла из других заједница или стресањем младих пчела испред таквих кошница, па оне око 1. маја изграде крупне ројидбене матичњаке. За други турнус, крајем маја или почетком јуна, избор природних матичњака на сваком пчелињаку је велики (једини проблем код оваквог начина добијања висококвалитетних матица лежи у томе да су добијени матичњаци различите старости, која се оком може само приближно утврдити, те то представља извесну тешкоћу приликом формирања ројева, а може и делимично утицати на слабији квалитет добијених матица ако се матичњаци одузму прерано – напомена уредника).
Матичњаци тихе замене на пчелињаку нису реткост. Према научним истраживањима (Фарар, Лебедев…) у око 5% заједница на пчелињаку врши се тиха замена матица. Кад пчелар наиђе на њу, без обзира колики број кошница има, треба да је искористи. Мој пријатељ, шабачки пчелар Лазић Мирослав, који има већи број кошница, нашао је у мају 2005. године матичњаке тихе замене у једној од најбољих заједница. Успео је, током сезоне, да из ње одузме више од 60 затворених матичњака.
Зрели матичњаци се распоређују у оплодњаке у којима се матице излегу, спаре и пронесу. Пре одузимања их треба обележити одговарајућом бојом. Добар оплодњак треба да има најмање три рама, како би пчеле могле формирати клубе и регулисати микроклиму, уз довољно пчела и природну храну, а пожељно је да има и легла. Рад са овим типом оплодњака описан је у Пчелару бр. 2/2006. године.
Аутор : Рајко Пејановић
Преузето са http://spos.info/