Приликом сваког прихрањивања обавезно је придржавати се следећих основних принципа:
- кад год је то могуће, храну треба додавати увече пошто престане излетање пчела;
- приликом прихрањивања строго водити рачуна да се храна не просипа по пчелињаку, а нарочито са спољне стране кошница, јер би то могло изазвати грабеж. Ако се додаје течна храна, треба имати у виду да је опасност од грабежи много већа, при истом степену опрезности, ако је течна храна кувана;
- кад год се пчелиња друштва прихруњују из нужде, односно кад им треба обезбедити веће количине меда у кошници, треба настојати да се у једном оброку да што већа количина течне хране, односно онолико колико свако друштво може током ноћи да преузме и размести у кошници. То, практично, значи да за прихрањивање из нужде треба редовно давати течну храну, јер је пчеле брже узимају, размештају и препрађују, а то омогућује да прихрањивање траје краће, што има многе предности. Само у изузетним случајевима прихрањивања из нужде даје се чврста хране;
- приликом прихрањивања из нужде користи се сируп јаче концентрације, најбоље у сразмери два дела шећера у кристалу и један део воде 2:1;
- за надражајно прихрањивање користи се сируп ређе концентрације, најчешће три дела шећера у кристалу и два дела воде 3:2, а у одређеним случајевима може и 1 : 1. За надражајно прихрањивање свако вече треба додавати око 200 до 300 грама сирупа. Када не постоје услови да се храна додаје сваке вечери, може се додавати сваке друге или сваке треће вечери, али већа количина хране, око 500 грама сирупа;
- за надражајно прихрањивање може се успешно користити и чврста храна: шећерне погаче и шећерно медно тесто. Уосталом, чврста храна добија све већу афирмацију у прихрањивању пчела. Надражајно прихрањивање врши се све дотле док у природи не буде толико паше да дневни унос буде најмање 200 до 300 грама по кошници;
- кад се обавља прихрањивање чврстом храном, или течном храном јаче концентрације, на пчелињаку редовно треба да има у појилицама довољно здраве, чисте, пијаће воде, јер пчеле у таквим условима троше веће количине воде ради разређивања хране;
- кад се пчеле прихрањују већим количинама шећера у било којем облику, ради обезбеђења резервне хране за презимљавање, најбоље је то урадити пре него што се изведу младе пчеле радилице које ће презимити. Кад ове младе пчеле прерађују веће количине шећера, оне се изнуравају и тако губе виталност - животну снагу, што се нарочито штетно одражава у пролеће кад почне да се развија легло у већем обиму. Зато ово прихрањивање треба обавити раније, тако да шећер прераде старије пчеле радилице, које и тако неће дочекати зиму, јер им то животни век не дозвољава;
- јесење надражајно прихрањивање ради извођења младих пчела радилица које ће презимити, може се обавити и касније, па ће шећер делимично прерадити старије пчеле радилице које ће до зиме угинути, а делимично младе пчеле радилице које ће презимити. То им неће ништа сметати, јер су то мале количине шећера.
Стимулисање извођења младих пчела радилица које ће презимити треба завршити најкасније до половине октобра, како би се после извођења целокупног легла пчеле могле успешно третирати против варое;
- чист природни пчелињи мед, посебно од раније паше, најбоља је храна за пчеле, не само зато што се шећер у њему налази у најпогоднијем облику за исхрану пчела већ и зато што у њему има још преко 70 разноврсних састојака, веома корисних за пчелињи организам. Нарочито је погодно то шта у меду увек има поленових зрнаца, који многим састојцима, а у првом реду беланчевинама и витаминима, благотворно делују у исхрани пчела. Зато се мед као пчелиња храна, практично, не може заменити, те у кошници нарочито пред зазимљавање треба увек да има бар 50 одсто чистог природног меда, најбоље од ране пчелиње паше;
- пчелиња друштва увек требају да имају у довољним количинама резервне хране - меда и полена. Друштва са довољним количинама резервне хране много се брже и складније развијају, остварују знатно веће приносе меда и осталих пчелињих производа, отпорнија су од болести и штеточина итд. Нормалне количине резервне хране пред зазимљавање износе од 16 до 25 килограма меда, што зависи од јачине друштва, дужине зимског периода у месту где се кошнице налазе, јачине зиме итд. Приликом изимљавања треба да буде најмање 7 до 10 килограма меда. Кад не постоје резерве тих количина меда, треба обављати прихрањивање из нужде све док се не обезбеде минималне количине;
- кад пчелиња друштва из било којих разлога троше велике количине хране нарочито чврсте, или шећерног сирупа јаче концентрације, онда им је истовремено потребна и већа количина воде за разређивање меда и полена. Зато у таквим случајевима треба активирати појилицу на пчелињаку или додати воду у кошницу ако је напољу сувише хладно да пчеле не могу излетати из кошнице. Уосталом, на пчелињаку после изимљавања увек треба да се налази појилица са чистом пијаћом водом, да пчеле не би одлетале далеко по воду, дангубиле и излагале се разним опасностима да буду уништене;
- пред почетак производње и лагеровања меда, који ће се употребити за људску исхрану, обавезно треба прекинути прихрањивање шећером у било којем облику и обиму, јер ће се у супротом у меду наћи више сахарозе од дозвољених количина, што је строго забрањено и кажњиво. Такав мед је лошег квалитета и није чист природни пчелињи мед;
- када је то неопходно, односно кад то препоручи одговарајућа ветеринарска служба, пчелињим друштвима се могу давати лекови помешани са храном. Међутим, пчелари треба строго да воде рачуна да ти лекови не доспеју у мед намењен људској исхрани;
- пчелиња храна која је приликом припреме загорела, не сме се давати пчелињим друштвима, јер је таква храна отровна за пчеле;
- ако се за исхрану пчела користи мед у било каквом облику, онда то треба да буде мед искључиво из сопствене производње. Мед набављен са стране не сме се употребљавати за исхрану пчела, јер могу да се пренесу разне болести;
- укисељен мед се, такође, не сме употребити за исхрану пчела, јер веома шкоди пчелама;
- зими се пчелиња друштва, по правилу, не прихрањују. Треба им крајем лета увек обезбедити довољне количине хране за презимИјавање, претпролећни и рани пролећни развој. Међутим, ако се ипак укаже потреба за тим, онда се то чини на посебан начин, који ћемо касније описати;
- кад год је то могуће, шећер пре употребе за прихрањивање треба инвертовати (претворити сахарозу у фруктозу и глукозу воћни и грожђани шећер);
- пчелиња друштва троше велике количине полена, па кад се врши контрола потреба пчелиње хране у кошници, треба гледати и полен, а не само мед. Током године треба обезбедити потребне количине полена за резерву, јер никаква допуна не може заменити полен.
Зашто је прихрањивање последњих година све актуелније
Уколико се услови за гајење пчела перманентно погоршавају, утолико прихрањивање пчелињих друштава све више добија на значају. Разоравањем природних ливада и пашњака и заснивањем вештачких, разоравањем и активирањем неплодних и необрађених површина, интензивнијом обрадом обрадивих површина, нарочито одмах после жетве, арондацијом, комасацијом и другим облицима уређивања земљишних површина нестају међе, споредни путеви, потоци, речице, шумарци и томе слично, а са њима нестаје бројно медоносно биље. Затим, употребом хербицида потпуно се уништавају коровске биљке, међу којима и многе медоносне. Све ово и многе друге мере које се предузимају с циљем повећавања производње хране неминовне су ако се жели бржи и успешнији развој нашег друштва у целини. Међутим, све оне чине да се пчелиња паша знатно смањује, у првом реду подстицајна, па произлази закључак да је прихрањивање пчелињих друштава заиста неизоставна мера у савременом начину гајења пчела.
С друге стране, ширење опасних болести и штеточина пчела и пчелињег легла, посебно варое, и све већа и шира употреба хемијских средстава за заштиту биља која су отровна за пчеле, чине да велики број пчела радилица у пчелињем друштву угине, па друштва, више или мање, ослабе. У таквим случајевима треба предузимати мере да се друштва поново развију у јака производна. Међу овим мерама, свакако, најзначајнија је прихрањивање. Према томе, можемо констатовати да су прошла времена када је пчелиње паше било у изобиљу, особито подстицајне, и када се за најопасније болести и штеточине пчела и пчелињег легла, као и за пестициде, практично, није знало, па прихрањивање није било потребно у толикој мери, истицањем изложеног, жеља нам је да укажемо пчеларима на то да прихрањивање у технолошком процесу гајења пчела треба да добије оно место које му припада, односно да је у борби за високе приносе меда и осталих пчелињих производа, ова мера једна од најзначајнијих и да се мора примењивати правилно на савремен начин, комплексно, а никако парцијално и нестручно. Такође, укажемо да је ова мера, како са технолошко-техничког, тако и са економског аспекта веома оправдана, без обзира да ли се шећер набавља по нижим - фабричким ценама или по малопродајним. Уосталом, у пракси је непобитно потврђено да сви пчелари који на овај начин раде не само да постижу високе приносе него и много повољније економске ефекте.
Справљање и начини коришћења хране
Постоје, у основи, две врсте хране за прихрањивање пчела: течна и чврста.
Од течне хране користи се: медни и шећерни сируп.
Од чврсте хране користи се: медно-шећерно тесто, шећерне погаче, шећер у кристалу или у праху, полен и разне допуне полена.
У одређеним условима за прихрањивање могу се веома успешно користити и рамови чије је саће напуњено медом и поленом (пчелињим хлебом), разумљиво ако постоје у резерви. Резервни рамови с медом и поленом могу се чувати до јесени, па и до пролећа у хладној, сувој, чистој проветреној просторији, у којој се температура не подиже изнад 100Ц и не пада испод ОЦ. Рамове треба размаћи један од другог и чувати од напада мољаца.
Медни сируп даје изванредне резултате при прихрањивању пчелињих друштава, али се ипак ретко користи. У првом реду зато што нема економског оправдања. Међутим, догађа се да поједини пчелари користе оплављени мед за прихрањивање пчела. То је онај део меда који се скида са судова у које се мед ставља одмах после цеђења. На површини тих судова испливају пена и све честице које се у меду налазе, као што су делови саћа, пчелиње и трутовско легло, понека угинула пчела и слично. Тај мед се филтрира, па се може користити у виду сирупа, а може се од њега справљати медно-шећерно тесто или медне погаче.
Медни сируп справља се на тај начин што се природном меду дода 20 одсто загрејане воде, па се та маса добро измеша и, затим, додаје пчелињим друштвима. За ову сврху користи се мед само из сопствене производње. У супротном, могу се пренети болести и штеточине.
О справљању шећерног сирупа постоје различита мишљења. Једни сматрају да је довољно да се шећер изјутра растопи у води, боље топлој, и да се током дана више пута меша да би се до увече, када га треба давати пчелама, потпуно растопио. Други сматрају да сируп треба кувати, на тај начин што се у суд стави одмерена количина воде, загреје, па се шећер постепено додаје уз стално мешање све док не проври, а затим се скида са ватре, још извесно време меша и остави да се охлади до употребе. Први начин је бржи, једноставнији и јевтинији од другог, а при истом степену пажње, мања је опасност од грабежи. Други начин, односно кувањем сирупа, пчеле лакше прерађују шећер, мање се изнуравају на том послу, али су зато трошкови, због кувања већи, а опасност од грабежи већа, мада се уз више пажње може потпуно спречити. У пчеларским часописима и књигама налази се велики број рецепата за справљање хране за прихрањивање пчела. Међутим, овом приликом изнећемо само најсавременије начине објављене у Пчеларском приручнику "Узимљавање и пролећни развој пчелињих друштава и искоришћавање багремове паше", од групе аутора, међу којима је и аутор ове књиге.
Зимска и оплемењена погача
До погаче се долази етапно. Прво се сачини вештачки мед, а затим, користећи вештачки мед, прави се наведена погача. Та погача се може правити као неоплемењена, за зимско додавање пчелама - од новембра до јануару, и током беспашног периода, и оплемењења, за додавање у фебруару и марту, и приликом узгоја матица.
У лонац величине 7-8 литара, најпре се ставе два литра воде и лагано се загрева. Са загревањем воде, уз мешање, лагано се дода пет килограма шећера у кристалу или у праху и пет грама винске киселине (по један грам на један килограм шећера). Добијена смеша загрева се, уз повремено мешање, тачно 30 минута (рачунајући од почетка врења), на релативно тихој ватри. После тога, смеша се лагано охлади и остави да одстоји најбоље 7-10 дана да се шећер потпуно разгради. То је вештачки мед.
Оплемењена погача се прави на следећи начин:
У лонац величине око 10 литара најпре се наспе један литар воде и све то се лагано загрева. У топлу, односно врућу воду растопи се пет килограма шећера у кристалу или праху, и добијена маса се загрева на јачој ватри. Док се растопљени шећер загрева, са циљем да се достигне тачно + 118° Ц, у тај растоп се убацује:
- два грама морске соли;
- пет милилитара раствора кобалт-хлорида (један милилитар раствора кобалт-хлорида поједан килограм шећера).
У тако расхлађену масу додаје се претходно припремљена:
- 1 таблета олиговита или 15 капи форсаптина. Ако се додаје олиговит, он се најпре добро иситни и раствори уз повремено мешање, у мало млаке воде;¬
Све се то добро измеша, а затим се у полиетиленске кесе ставља по 1-2 килограма добијене масе. Кесе се добро затворе. Добијена погача у кеси се стањи на дебљину од око 6-7 мм. Тако погаче стављају се преко новинске хартије на под, да се хладе. Веома је битно да се погаче бар 2-3 пута окрећу, док су на поду и док се хладе, да би биле еластичније. Погача ће бити еластичнија ако се при крају њеног хлађења протрља о ћошак неког тврдог предмета (стола и сл.).
Кад и како додати погачу ?
Наведену погачу треба дати око 20. фебруара и то на сатоноше. Испод крова поставити 2-3- листа новинске хартије, као додатно утопљавање у ово доба године, које је корисно и потребно. Овакву погачу треба дати још 2-3 пута, у току марта, односно до краја марта. Погачу справљену без кобалта, допуне цветног праха , треба додати у зимском периоду и у летњим беспашним периодима.
Извор: Бранко Николић - Збирка чланака о пчеларству