Шта заправо мед чини тако посебном намирницом?
Одговор је комплексан попут његовог укуса јер нема извора хране без рока трајања, а да није укључен читав низ фактора који заједно делују у савршеном складу. Мед је мешавина од преко 70 разноврсних састојака. Тачан састав меда зависи од мешавине цвећа и биља чији нектар пчеле скупљају. Преко 80 % меда чине угљени хидрати. Најзаступљенији су фруктоза и глукоза са преко 60 %. Нешто мање од једне петине је вода, које најчешће има око 17 %, док је сахароза (стони шећер) заступљена до 9 %.
Количина воде у меду утиче на његову вискозност, тежину и кристализацију. У састав меда улази и преко 20 киселина. Заступљеност киселина и њихова pH вредност зависи од врста биља од којих је мед произведен, али и од географског локалитета.
Амина Харис из Центра за мед и опрашивање при институту Роберт Мондави, универзитета Калифорнија објашњава: ''У природној форми мед је изузетно мале влажности. Веома мали број бактерија и микроорганизама може преживети у тако негостољубивом окружењу, што је значајно за дуговечност меда.”
Да би се мед покварио у њега мора доспети нешто са стране, али ниједан организам у меду не може преживети довољно дуго да га успе покварити. Мед природно има високи ниво киселости. “Његов pH је приближно од 3 до 4,5 и та киселост убиће готово све што би у њему могло расти”, објашњава Харис.
Стога бактерије и сви други организми своје станиште морају тражити негде другде јер је очекивани животни век у меду једноставно прекратак.
Зашто се онда један производ квари, а други може трајати вечно?
Ту у причу улазе пчеле !
“Пчеле су чаробне”, шали се Харис. У питању је ипак посебна алхемија у меду. Нектар – прво што пчеле прикупљају како би направиле мед, природно садржи висок постотак воде – од 60 д0 80%. Током процеса прављења меда пчеле већину влаге исушују махањем својих крила. Хемијски састав желуца код пчела игра још једну важну улогу у отпорности меда на кварење. Пчеле у желуцу имају ензим глукозo-оксидазу.
Кад пчеле избаце нектар из уста у саће, ензими се мешају с нектаром и настају два нуспродукта: глукозна киселина и водоник пероксид. Водоник пероксид је још једна ствар која ради против свега лошег што би се могло развити у меду. То је разлог зашто се мед већ вековима користи као лек. Водоник пероксид ствара савршену баријеру против инфицирања рана. Најранија употреба меда у медицини забележена је на сумерским глиненим плочицама – 30% њихових рецепата садржавало је мед !
Стари Египћани користили су га редовно у медицинске сврхе, правећи облоге за ране, опекотине или посекотине.
Количина водоник пероксида у меду је управо оно што нам је потребно. Има је таман толико мало да делује исцељујуће, стога стављање меда на отворене ране није само у домену народне медицине. Једна медицинска компанија већ десетинама година производи завоје с медом који се користе у болницама широм света. Купите ли теглу меда у супермаркету добићете мед који је обрађен како не би дошло до кристализације, стога тај мед никад неће мењати изглед. Из њега су загревањем и филтрацијом одстрањене све честице које би омогућиле кристализацију. Купите ли га од малих добављача локалних пчелара у њему ће бити различитих честица- од полена до ензима, и због њихове присутности мед се може кристализовати. Већина микроорганизама не расте у меду, тако да се запечаћени мед не квари, чак ни након неколико хиљада година. Из овога произлази закључак да је запечаћена тегла меда кључна за његову дуготрајност, као што смо видели код нађених примерака из хиљадугодишњих староегипатских гробница.
Извор: http://www.vestinet.rs/