Штавише, Саша поручује да је време да се људи врате коренима, природи, а онима у великим градовима саветује да се не ломе на калдрми и асфалту, већ да свако уреди бар једну њиву, која је зарасла на дедовини, у неком опустелом српском селу... Иако је одрастао у новобеоградским блоковима, каже да му нимало није тешко да обрађује шест хектара земље, гаји овце, шљиве, бави се пчеларством...
- Одлучио сам да се из Београда доселим у Крчмар, јер су ми дозлогрдили градска врева, свакодневни стрес, јурњава за новцем да би могло да се живи у метрополи - каже Саша. - Схватио сам да непрекидно трчећи за нечим материјалним човек губи реалност, емоције, претвара се у робота. Запитао сам се да ли је све то највредније у животу. То је било кључно да дођем на село.
- ПОПРАВЉАО сам многе типове авиона - каже Крстивојевић. - Сервисирао сам "утву 75", "цесну 150", "АН-2", "дромадер", "утву 66", "крагуј", "злин 526ф", "дорнијеа", "цесну 172"... Било је разних ваздухоплова, за различите намене, све их знам, што се каже, у душу, и авиони и даље остају моја највећа љубав.
- Ваздухопловство не трпи никакве грешке, не дозвољава иновације, концентрација и квалитет рада у сваком тренутку морају да буду врхунски. После генералне поправке, мотор авиона мора беспрекорно да ради. Грешка се не толерише, јер су људски животи у питању, и стрес непрестано и неприметно нагриза. Из такве перфекције и дисциплине одједном сам буквално пао у пољопривреду, где тога нема.
- Физички рад на селу много је тежи од механичарског посла - каже Саша. - Међутим, на селу нема газде, шефа, послодавца. Једини газда је земља, јер од односа према њој зависи колики ће бити берићет. Нема саобраћајне гужве, несносне градске буке, њу замењује цвркут птица. Стрес је сведен на минимум, нема гледања у сат, јер сунце показује време. Нема нервозног комшије у граду коме смета мало јача музика. На селу, први комшија је пословни партнер. Све то допринело је да се веома брзо и лако уклопим у живот у Крчмару. |
- Док сам живео и радио у Беогаду, многи су се чудили зашто нисам отишао у иностранство, где је мој посао веома цењен, поготово што сам имао много понуда, а и зарадио бих много новца - каже Саша. - Нисам се отиснуо у свет јер сматрам да неко мора да остане у Србији, која је пре свега пољопривредна земља, и зато држава треба да потпомогне сељака. Себе сам нашао управо у том сељаку, без обзира на струку. За мене, мој Крчмар је лепши од мог Београда! Бити на свом, радити за себе, то је највеће благо.
- Устајем пре сванућа, а на починак идем тек кад завршим све обавезе - каже Саша. - Од раног јутра радим - обилазак и храњење животиња, преглед пчелињака, орезивање, сређивање воћњака. На мом имању, ништа се не третира хемијским средствима. Једноставно, ако неко жели да живи од рада на селу, мора доста да ради. А од рада на селу, живети се може! Држава би требало да осмисли стратегију повратка младих на своја имања, а не да се њиве парложе, а они раде за минималац у великим градовима. Није на селу све идеално, недостају пласман и сигурна цена пољопривредних производа, подршка кроз финансијске подстицаје младих, бољи путеви...
Извор : http://www.novosti.rs