- Тамо су се многи сељани, често узгред, бавили пчеларством због предивне кадуље која расте на многим личким пољима. Са ње, наставља своју причу Небојша, вредне пчелице скидају мед незаборавног укуса и ароме. Још као дечак сам се чудио, како ти мајушни инсекти могу да имају тако перфектну организацију рада.
Ипак, Небојша није као дечак постао пчелар. Њега, каже са сетом у гласу, и два његова друга из села, нису примили у војну пилотску школу. Пошао је у индустријску школу. Уместо пилота, постао је бравар. А онда, кренуо је његов животни пут од Белишћа, преко Ријеке, Загреба и других, онда југословенских градова, све до Немачке. Ту је у једној фирми добио одличан посао.
Радио је на монтажи производних уређаја за аутоиндустрију. Стално се усавршавао и за послом је прошао читаву Европу. Али и поред пуно посла, путовања, све боље зараде и доброг живота, једно никада није заборавио – свој родни крај и прве сусрете са пчелама и пчеларима.
Приближавањем одласка у пензију, решио је да оствари своју жељу из детињства. Почео је да се бави пчеларством. Од у међувремену купљеног повећег имања, пуном дивних старих јела, борова и другог растиња, вредни Небојша је уз помоћ своје супруге Анке коју познаје још из школских дана, направио прави мали рај на земљи! Ту је прелепа викендица, генератор се стара за струју, цистерна и хидрофор дају техничку воду итд.
Све је направио својим рукама, наравно и уз помоћ својих дугогодишњих пријатеља Бошка Рајчића, Миће Прокопића и многих других. Они су чести гости недељом и празницима на Небојшином имању. Ту се уз чашицу медоваче и роштиљ прича о старим временима, за која кажу да нису баш увек била добра.
После уређења имања, дошле су пчеле на ред. Прво две, три кошнице, а данас их је тридесетак. И за њих је Небојша направио лепа метална постоља на косини имања, да не би стајале на земљи.
Навикнут на усавршавање у индустрији, ни у пчеларству није желео да нешто препусти случају. На чувеном Пољопривредном факултету у Штутгарт-Хохенхајму код познатог стручњака професора др Либига, вредно је на више курсева учио и научио много чега о пчелама, модерним кошницама, савременој производњи меда...
Познаваоци пчеларства тврде, да је Небојша постао прави експерт. Кажу, могао би да прича сатима о пчелама и њиховом, како Небојша говори „тотално организованом животу јер се тачно зна, за разлику од људи чији је живот доста хаотичан. Зна се ко води (матица) ко ради и доноси полен, ко чува кошницу, ко одгаја младе пчеле, ко рој чува од уљеза“. Рећи ће вам подоста о радијусу њховог долета у потрази за поленом, који је мед најбољи, како препознати прави природни мед…
Недавно је на свом имању организовао прави мали семинар о пчеларству на који су, наравно и на српски роштиљ и пићенце, дошли бројни пријатељи- углавном Немци - пчелари. Срба је међу пчелрима у овом делу Немачке веома мало - каже Небојша.
Данас, чисто из хобија, вредни Небојша годишње произведе, у зависности од цветања биљака и воћки из околине, од 500 до 800 килограма меда. Каже, пчеле су му финансирале доста тога што је урадио на свом имању. Он своје пчеле не сељака јер се пчеларством бави из задовољства и љубави а не због великог профита.
Пре две, три године, догодило се нешто што је и он, пчелар са великим знањем и искуством, доживео први пут. У недостатку цветне испаше - како пчелари називају „сакупљање меда“, његове пчеле су се окомиле на презреле, слатке трешње са дрвећа којих је подоста у околини његовог имања. Направиле су готово црни мед специфичног укуса.
- Моји пријатељи који су пробали тај „трешњев мед“ су били одушевљени и стално га траже. Ја не могу да им га обећем увек, јер то не зависи од мене него од мојих вредних пчелица где ће да се нахране - каже Небојша, један од ретких Срба у Јужној Немачкој који са бави пчеларством.
Наравно он не запоставља ни своју породицу. Има две ћерке и четири унука који су веома често на његовом имању, међу кошницама.
Ту је и поклон његових радних колега са испраћаја у пензију - медвед направљен од сламе са старим типом плетене кошнице коју као плен држи међу шапама, али и права поклон - кошница са пчелама. На зидовима кошнице су потписи свих његових колега.
- Давно сам отишао из моје родне Лике, где вероватно, повратка за нас Србе више нема. Зато смо саградили кућу у Сремској Митровици, па ћемо моја Анка и ја, све ово вероватно препустити уницима, а ми и пчеле ћемо у Србију - дом нам је сада и тамо и овде, каже на крају разговора радник, стручњак, техничар, пчелар и врстан домаћин, Небојша Дроњак.
Извор: http://www.novosti.rs/