Из дана у дан, из године у годину, све су тежи услови за развој и опстанак пчела. Са интензивним развојем пољопривреде, са развојем хемијске индустрије и све већом применом разних хемијских средстава, пчела као инсект је све више угрожена. Пчелару не остаје много могућности и начина да се против тога бори. Пчелар као члан друштва пчелара, заједно са другим пчеларима, ипак мора предузимати одређене активности како би потенцијалне штете биле што могуће мање. На крају, пчелару као појединцу, остаје једино борба за више знања, како би својим знањем покушао да помогне пчели и заштити је од штетних последица. Значи, пчелари морају максимално да се ангажују на усвајању нових знања, да прате савремена светска и домаћа научна сазнања, и да се знањем и радом, у складу са науком, изборе против негативних последица које прете пчели. Не треба се хвалити како успешно скидамо ројеве ухваћене на високом дрвећу, већ спречити да до ројења дође. Не треба спашавати друштва од глади додавајући по неколико погача (чак и по 5) током зиме, већ пчелама треба обезбедити добру зимску залиху хране. Не треба спасавати пар друштава тако што ћемо свим друштвима у пчелињаку додавати погаче, већ имати добар увид у стање залиха хране и водити добру евиденцију о томе. Ако и неком друштву треба додати погачу, онда то урадити само у случају тог друштва.
Имајућу у виду да унос нектара и полена у пролеће често не може да задовољи потребе пчелињег друштва, а ради доброг пролећног развоја, непоходно је да део зимских залиха хране остане пчелама за пролећни развој и тако надокнади мањак уноса. Мањи унос хране има за последицу штедњу хране од стране пчела. Штедња се састоји и у смањењу броја положених јаја, што утиче на слабији развој друштва, као и смањење броја оброка при храњењу ларви, што утиче на квалитет пчела. Лежењем пчела лошег квалитета долази и до слабијег развоја жлезда пчела, што ће се директно одразити на храњење будућег легла. Све те чињенице навеле су научнике да се баве истраживањем значаја залиха хране у пчелињем гнезду.
Закључак је да у пролеће у кошници треба да буде најмање 10-12 kg поклопљеног меда, и најмање два рама са пергом. Наш уважени председник СПОС-а, др Родољуб Живадиновић, на предавању у Куманову, 13. децембра 2014. године (предавање доступно на сајту СПОС-а OVDE), каже да се ту ради о средње-руској раси пчела, а да за нашу, крањску, важи нешто нижа количина, односно минимум залиха хране не би требало да је испод 7,6 kg. Ако пчеле у зимском периоду (од 1. октобра до 1. априла) потроше између 8 и 9 килограма, можемо заузети став да за нашу крањску пчелу морамо обезбедити зимницу од минимум 17 килограма, ако хоћемо добар пролећни развој. Пчеле неће потрошити ни грам више него што им треба, па пчелар неће ништа изгубити, а биће ослобођен брига око презимљавања и имаће јача друштва. Мислим да можемо закључити да је за зиму најбоље обезбедити довољно меда и полена и преко зиме не додавати скупо плаћене погаче и наносити штету пчелама. Поред количине, веома је важно обезбедити да зимска залиха буде доброг квалитета (квалитетан мед). У годинама када мањак меда надокнађујемо сирупом, онда је најбоље додати инвертни сируп, или ако то не можемо урадити, онда додати сируп растворен у топлој води. Др Горан Мирјанић, из Бања Луке, испитивао је дужину живота пчела у зависности од врсте хране. Пчеле исте старости поделио је у три групе и затворене у кавезима, у истим условима, хранио различитом храном (2004).
Поћи ћемо од чињенице да из истог оплођеног јајета, које положи матица, може да се излеже јединка која може бити летња радилица и да живи кратко (око шест недеља), зимска радилица која живи неколико месеци, или матица, која живи неколико година. Разлика између матица и радилица је брзо разјашњена, јер је била видљива голим оком, а заслуга припада храни (матичној млечи), као и величини ћелије у којој се јединка развија.
До разлике између краткоживеће и дугоживеће радилице, односно летњих и зимских пчела, истраживачи су давно покушали да дођу огледима. Први оглед је подразумевао затварање одређеног броја пчела исте старости у мрежице, у којима су живеле при различитим температурама, те је тако откривено да температура утиче на дужину живота пчела. У књизи „Савремено пчеларство“, Боре Стаменковића, стоји реченица – Пчела најдуже живи при температури од око 16°С, а најкраће на температури већој од 36°С.
Следећи оглед је подразумевао затварање истог броја пчела у две различите мрежице, при истој и константној температури, али различитој влажности, те је и ту установљена разлика у дужини живота, што значи да и влажност има утицај на дужину живота пчела. Следећи оглед био спроведен затварањем истог броја пчела у мрежице, при истој температурј, истој влажности, али са различитом количином хране (потом и са истом количином хране, али различитог квалитета), и на крају се дошло до закључка да на дужину живота пчела утиче велики број фактора. Овај закључак није дао никакав одговор везан за разлику у дужини живота летњих и зимских пчела, па се кренуло од почетка. У термостат са одређеном, истом температуром, влажношћу и количином хране затворена је стотина пчела излежених почетком маја, затим стотина излежена почетком јула, и у трећи оне излежене почетком септембра, па је праћена њихова дужина живота. Пчеле излежене почетком маја и јула живеле су око 600 сати, док су пчеле излежене почетком септембра живеле преко 1000 сати. Овај оглед је понављан на стотине пута и увек се добијао исти резултат. Одговор на питање чиме се објашњава и шта условљава већу дуговечност пчела, дали су анатоми, који су утврдили да још код новорођених летњих и зимских пчела неки унутрашњи органи и ткива тела нису истоветни. Масно ткиво, на пример, и жлезде за храњење, односно хипофарингеалне жлезде (које производе матичну млеч), развијени су много боље код зимских, дуговечних пчела. То су допунили физиолози који су доказали да је развиће масног ткива и жлезда за храњење код пчела условљено количином беланчевинасте хране, тј. концентрацијом полена у храни ларве. Данас, нема сумње, потпуно је доказано да на дуговечност пчела утиче количина и квалитет хране (мед и полен, а нарочито полен) у периоду ларве из које се развијају зимске пчеле. На квалитетну исхрану утиче однос броја хранитељица и број ларви које се хране, као и, наравно, изобиље квалитетне хране. Дуговечне пчеле су боље ако је број хранитељица у време исхране ларви већи, а број храњених ларви мањи.
Масно ткиво у летњем периоду се троши на неговање летњих пчела. Масно ткиво у зимском периоду, на зимским пчелама, има задатак, заједно са жлездама за исхрану, да однегује прво ново легло. За нас пчеларе је много важно разумевање улоге масног ткива. Масно ткиво се састоји из две врсте функционално различитих ћелија: адипоцити и еноцити. Адипоцити су ћелије масног ткива које представљају резервоаре гликогена и масти, неопходних за преживљавање у неповољним условима живота. Еноцити су ћелије – резервоари, у које се одлажу непотребни штетни продукти метаболизма. Значи, пчеле стварају резерве гликогена и масти у свом телу у облику ћелија масног ткива које се зову адипоцити. Зимске пчеле имају четири пута више масног ткива и четири пута дуже живе. Пчеле, како старе, мењају боју еноцита од светло жуте до тамно мрке, због нагомилавања екскрета (излучевина) у њима. Поред масног ткива, и жлезде за храњење код пчела је веома битно очувати што је могуће дуже, јер од њих зависи одгајање новог легла после периода зимовања. Значи, у раду са пчелама треба избегавати све радње које на било који начин утичу лоше на два најважнија органа дуговечних пчела: масно ткиво и жлезде за храњење. Од дужине живота зимских пчела зависи да ли ће своје масно ткиво потрошити у неговању легла у јануару, фебруару, марту, или чак у априлу. За нас пчеларе је јасно да ћемо веће користи имати да више пчела однегују у марту и априлу, него у јануару и фебруару.
Да прво цитирам пар научника који потврђују ово што сам до сада наводио. Проф. др Кулинчевић у Пчелару (7, 8, 9/1993.), у чланку „Како и када настају зимске пчеле“ пише – Пчеле које ће постати дуговечне и ући у зиму, одмах пошто су се излегле, већину времена проводиле су мирујући и не обављајући било какав посао у кошници. Овакво понашање се продужило до краја лета. Оне су трошиле много полена и нису уопште храниле легло, а излетале су из кошнице врло ретко. У исто време кратковечне летње пчеле одгајивале су легло и веома интензивно правиле излете у околину.
У књизи „Технологија производње пчелињих производа“, др Н. И. Кривцов и др В. И. Лебедев пишу – Степен развитка масног ткива као и хипофарингеалних жлезда у јесен, дефинише физиолошко стање пчела. Према њиховом стању можемо судити о припремљености пчела за зиму и прогнозирати како ће проћи. Младе пчеле јесење генерације не учествују у храњењу ларви и ту способност чувају до пролећа. Установљено је да уколико пчеле мање учествују у исхрани легла с јесени, утолико оне дуже живе; активност инвертазе пљувачних жлезда мења се током сезоне у довољно широком дијапазону. Максимална активност је пред главну пашу, а минимална – у зимском периоду.
Група бугарских професора, на челу са др Стојком Недиалковим, у књизи „Практично пчеларство“ наводи – Тако, за време релативног мировања, пчеле испољавају смањену активност, конзумирају мање хране и одржавају релативно ниску температуру. То осетно олакшава опстанак пчелињег друштва у неповољним спољашњим условима. Нарушавање мировања зазимљених пчела од стране непријатеља, слабо загревање кошница или неправилно зазимљавање пчелињих друштава имају тешке последице, јер се нагло мењају услови у самом гнезду. То доводи до интензивне потрошње хране и до привременог угинућа великог броја пчела, а понекад и читавих пчелињих друштава.
Још да додамо да је руски зоолог В. В. Алпатов доказао – Пчела која мирује утроши 8 mm³ кисеоника у једном минуту. Пчела у покрету под истим условима утроши 36 mm³ кисеоника у једном минуту. Узбуђена пчела утроши 520 mm³ кисеоника у једном минуту.
Значи, додавање погача у зимском периоду изазива подизање температуре у клубету, узнемиравање пчела (повећава потрошњу хране и нагомилавање несварљивих материја у задњем цреву), као и то да пчеле морају да активирају жлезде за лучење инвертазе у периоду када треба да мирују. Такође, битно утиче на појаву легла или на његово повећање у периоду када не би требало да га буде и када се знатно троше зимске пчеле, односно њихово масно ткиво и жлезде за исхрану, и тако скраћује њихова дужина живота. Да и то допунимо једним цитатом из наведене књиге („Технологија добијања пчелињих производа“) – При нормалним условима зимовања, на самом њеном крају, матице отпочињу помало полагати јаја у ћелије саћа, а при ненормалним условима, посебно кад пчеле не могу удаљити из гнезда вишак влаге, матице то раде већ у јануару, па чак и у новембру, пошто је извођење легла повезано са потребом за значајном количином воде, па се тиме умањује штетан ниво влажности ваздуха у пчелињем клубету. Наравно, зимско неговање легла веома јако погоршава резултате зимовања пчела. Одсуство легла у гнезду пчела један је од важних показатеља нормалног тока њиховог зимовања.
Пчеле које се добијају из јаја које матица полаже у јануару и фебруару нису од користи ни за пашу ни за развој, јер једноставно, због временских и пашних прилика, њихова улога у друштву је безначајна. На њихово одгајање се значајно троши и скраћује живот зимске пчеле. Много је важније сачувати зимске пчеле за што је могуће каснији период, односно за март, или још боље, за април.
Сада се само по себи намеће питање, када треба почети са радовима који би допринели повећању количине положених јаја од стране матице?
У том моменту се јавља један пчелар – Ја бих питао, моје су пчеле на планини где су услови изузетно сурови и температуре често, у дужем периоду, веома ниске. Ја мојим пчелама морам додавати погаче током зиме. И још, да ли пчелама треба подстицајно давати погаче, јер сам на интернету гледао Мирјанића који каже да је боље за подстицај дати погачу него сируп?
Сурови услови зимовања и ниске температуре у дужем периоду су разлог више да се пчелама за зиму на време обезбеде довољне залихе квалитетне хране. У таквим условима пчелама је много теже да дижу температуру како би инвертовале храну, тада појачано оптерећују своје црево несварљивим материјама, па је у овим условима прерада погаче много више штетна. Што су услови суровији, штета је већа. Што се тиче другог питања, тачно је да погача у периоду подстицајног прихрањивања даје одличне резултате, а та тврдња др Горана Мирјанића је и потврђена од стане науке. У књизи „Храна и исхрана пчела“ од Таранова стоји – У пчеларском институту упоређивали су ефикасност прихрањивања пчела у пролеће шећерним сирупом и шећерно-медним тестом. Показало се да су заједнице које су добијале шећерно-медно тесто дале боље резултате него оне које су добијале шећерни сируп (Табела 4).
Извор: http://spos.info/