Значај вируса за пчеларску праксу
Обољења одраслих пчела и легла која одговарају симптомима које изазивају вируси била су позната пчеларима доста пре него што је дошло до идентификације појединих вируса. То се у првом реду односи на парализу или црну болест одраслих пчела и мешинасто легло. Према Вајту (1917), Лангструт је 1857. описао стање пчелињег легла које је лако могло представљати мешинасто легло, а Дадант (1911) напомиње да се пчелиња парализа, иако ретка болест пчела, периодично јавља како у САД–у тако и у Немачкој и Италији. Бајлеј (1969) повезује велике губитке пчелињих друштава у Великој Британији са почетка двадесетог века са вирусима (не и са акарозом). У новије време, са ширењем пчелињег паразита Varroa destructor, неуобичајено велики губици пчелињих друштава су повезивани са директним паразитирањем њених развојних стадијума у пчелињем леглу. Нешто касније су се множили докази да вароа, као преносилац и активатор изазивајући стресно стање у пчелињем друштву, често омогућава пресудан утицај вируса у насталим губицима. Нека истраживања вршена у Немачкој показују да се све не може објаснити ни вароом, нити вирусима, већ да постоје још неки нејасни узроци који доприносе неуобичајеним јесење–зимским губицима. Покушаћу да укратко изнесем основна сазнања о неколико врста вируса који имају или могу имати утицаја на здравствено стање пчелињих друштава.
Хронична парализа пчела
Симптоми овог обољења медоносних пчела били су познати пчеларима у деветнаестом веку, а свакако и раније, под именом парализа. Болест се манифестовала преко две различите групе симптома. У прву групу се сврстава абнормално подрхтавање крила и тела оболелих пчела. Такве пчеле обично губе моћ летења, пузе испред кошница и задржавају се на влатима траве у групицама и појединачно док не угину. Абдомен, односно задак, им је издужен и проширен, напуњен водњикавим садржајем. Сем пред кошницом, оболеле пчеле се могу наћи на оквирима изван ужег пчелињег гнезда. Од појаве симптома до угинућа прође неколико дана. Ако се пчелиње друштво посматра као целина, дужина живота пчела радилица се скраћује за половину, тако да заражено друштво брзо слаби док се не сведе на шаку младих, тек излежених пчела, и матицу.
Друга врста симптома састоји се од појаве црних од длачица огољених пчела. Та огољеност је резултат понашања здравих пчела истог пчелињег друштва. Посматрањима је утврђено да здраве пчеле на неки начин препознају оболеле јединке, грицкају их и тако их оставе без длачица на тораксу и абдомену. Такве пчеле, за разлику од симптома прве групе, једно време могу летети. Често губе оријентацију, па покушавају да уђу у друге кошнице. У Европи се због оваквог изгледа оболелих пчела само обољење назива и црна болест (у Немачкој schwarzsucht, у Француској mal noir, у Италији mal nero).
Из ових и других истраживања произлази да се осетљивост и толерантност на ову врсту вируса наслеђује, што се лако може утврдити и на самим пчелињацима, јер се болест најчешће јавља спорадично у стресним околностима за пчелиња друштва. То се може експериментално доказати као што је то аутор овог чланка урадио пре четврт века у САД–у. Узети су оквири са леглом и пчелама из пчелињег друштва које није показивало симптоме хроничне парализе. Формирано је више стаклених једнорамних нуклеуса који су смештени у неку врсту павиљона, али тако да су пчеле могле правити излете само у оквиру већег кавеза од пластичне мреже. Пошто је већина пчела имала искуство слободног летења у природи, за њих је ограничен простор представљао драматичну промену и оне су покушавале на сваки начин да се нађу у слободном простору. Неке су на мрежи остајале и пропадале, али се већина враћала у нуклеусе. Након 10–12 дана боравка пчела под горе описаним околностима, појавило се много пчела са симптомима хроничне парализе које су угињавале. Претрагом под електронским микроскопом нађено је обиље честица вируса, док је код пчела из оригиналног друштва које није показивало било какве симптоме обољења, вирусних честица било врло мало. На основу свега овога може се извести закључак да неке од стресних околности или више њих симултано могу изазвати појаву обољења. Све је то повезано и са степеном наслеђене толеранције на ово вирусно обољење. Ако оболелу пчелу подвргнемо екстракцији и центрифугирању добићемо много милиона вирусних честица. Скоро сва ткива пчеле су инфицирана а највише нервне ганглије и мозак. У јако инфицираним пчелињим друштвима од вируса могу пропасти и лутке у последњем стадијуму развића. У лабораторији се вирус хроничне парализе јаче умножава на 30 °Ц него на 35 °Ц, али убија пчеле брже на високој температури (Бејли и Балл, 1991). Димензије овог вируса су 20×30 до 60 нм. Да би се пчеле инфицирале путем хране (шећерни сируп) потребно је много милиона честица, али је путем инјецирања довољно и 100 или мање вурусних честица. Други начин да вирус доспе у пчелу је преко пора у кутикули које настају на местима отпалих сломљених длачица. Пчелиња друштва једнострано селекционисана на толерантност према америчкој трулежи легла могу постати јако осетљива на вирус хроничне парализе као што је то био случај са линијом Броњн у САД–у. У неким периодима времена хронична парализа може бити присутна на пчелињацима, као што је то био случај у Великој Британији 1950. године када је зараженост износила око 8%, да би 1966. пала на 2%. Интересантно је да је ово опадање заражености ишло упоредо са смањењем укупног броја пчелињих друштава (Бејли и сарадници, 1983). У САД–у је седамдесетих година дошло до појаве високог степена заражености овим вирусом да би касније исто тако дошло до опадања. Нејасан је узрок овакве појаве. У Француској је ова врста вируса нађена у далеко мањој мери у пчелињим друштвима која су и поред заражености вароом преживела четири године (Ивес Ле Конте и сарадници, 2003). У нашој земљи није познат интензитет заражености вирусом хроничне парализе, али се претпоставља да је у последње време веома низак, што не значи да се то не може променити под утицајем овог или оног фактора. Присуство појединачно оболелих пчела је евидентно, али без неких већих последица.
Сателитски вирус хроничне парализе пчела
На електрон–микроскопским препаратима вируса хроничне парализе могу се скоро увек видети честице промера 12 нм које су серолошки различите од већ описаног вируса. Ако се само ове честице инјецирају у пчелу не долази до њиховог мултиплицирања. Да би се то догодило изгледа да морају бити присутне честице вируса хроничне парализе. Сателитски вирус (Балл и сарадници, 1985) делује инхибиторно на највеће честице хроничне парализе које имају и највећи потенцијал заражавања. Ово је више присутно код матица него код пчела и може имати улогу у одбрамбеном механизму против парализе.
Акутна парализа пчела
Ову врсту вируса открили су Бејли и сарадници (1963) као лабораторијску појаву приликом истраживања хроничне парализе. Ако се пречишћена суспензија овог вируса промера 30 нм убризга у здраву пчелу, вирус ће се мултиплицирати веома брзо, пчеле ће угинути после 2–3 дана. У лабораторији се брже мултиплицира на температури од 35 °Ц, него на 30 °Ц и убија пчеле пре на нижој температури, што је супротно од вируса хроничне парализе. Вирус је присутан у здравим пчелама без неких видљивих последица, али ако је ту и вароа деструктор онда се ситуација из основа мења, јер она постаје вектор и активатор умножавања вируса, јер сисаљка варое игра улогу преношења и убризгавања кроз отвор на мекој кутикули испод трбушних прстенова пчеле. Ово је доказано и код одраслих пчела (Батуев, 1979) и код лутки пчела (Балл и Аллен, 1988). У скоро свим земљама где је присутна вароа мртве пчеле су често садржавале честице вируса акутне парализе. Истина, има случајева да је до угинућа пчелињих друштава долазило, а да није било ове врсте вируса или су нађене друге врсте. Одрасле пчеле у којима се налази од варое активирани вирус пре него што угину, могу инфицирати младе ларве пчела додајући секретима млечних жлезда честице вируса. Ако ларве на тај начин добију велику количину вируса, угињавају пре него се поклопе ћелије са леглом. Оне ларве које преживе могу се развити у оштећене јединке. И ова врста вируса присутна у пчелама скоро свих земаља сигурно да доприноси губицима пчелињих друштава зараженим вароом.
Вирус деформисаних крила
Опште је познато пчеларима да се код јаче заражености пчелињих друштава вароом јављају пчеле са закржљалим и деформисаним крилима и недостацима на другим деловима тела. Ово се углавном догађа у другој половини лета и у јесен и то је сигуран знак да је опстанак пчелињег друштва веома угрожен. Дуго се мислило да је то резултат исцрпљивања паразитирајућом вароом док је пчела у стадијуму лутке. Постепено се долазило до доказа да неки други фактор, повезан са вароом, може имати значајног, па и пресудног удела у пропадању пчелињих друштава. До овог сазнања се дошло након првог изоловања вируса деформисаних крила из узорка медоносних пчела (Apis mellifera) послатих из Јапана у Ротхамстед (Бејли, 1991). Од тада ова врста вируса промера 30 нм, као и вирус акутне парализе (серолошки су различити), идентификована је широм света па и код пчеле Апис церана у Кини.
Вирус облачастих крила
Ова врста вируса код заражених пчела може изазвати губитак провидности крила, посебно онда када су пчеле јако инфициране. Промер честица је 17 нм, као и код сателитског вируса хроничне парализе, али су ове две врсте вируса серолошки сасвим различите. Инфицирање здравих пчела (Бејли и сарадници, 1980) је могуће и преко ваздуха, што није примећено код других пчелињих вируса. Инфициране јединке брзо угињавају. У Енглеској је нађено око 15% пчелињих друштава која су била инфицирана овим вирусом (Бејли и сарадници, 1981). Вирус је нађен у пчелама Европе, Египта и Аустралије и вероватно је присутан и код нас. Нека угинућа пчелињих друштава могу се повезати са јаком зараженошћу овим вирусом. Код овог вируса (Бејли и сарадници, 1983) нема знакова да је зараженост условљена сезонским циклусима, што указује на то да могу бити у питању неки нерегуларни фактори који условљавају ширење и вирулентност.
Кашмирски пчелињи вирус
Првобитно, овај вирус је изолован из узорака одраслих пчела Апис церана који је из Кашмира доспео у Ротхамстед (Бејли и Вудс, 1977). Исто тако је нађен у великој количини у узорцима пчела из Индије. Више врста кашмирског вируса откривено је у пчелама Апис мелифера из Аустралије и Новог Зеланда, а пре кратког времена и из Шпаније и Немачке, где се сумња да је имао значајног удела у великим губицима пчелињих друштава 2002/2003. године. Ако се кашмирски вирус убризга у одраслу пчелу, веома брзо се мултиплицира и пчеле угину после 3 дана. Исто то се догоди ако се суспензија вируса утрља преко кутикуле у одраслу пчелу. Вирус додат храни за ларве их не убија, али ће га неке од њих задржати и када одрасту. Према сумњама изреченим пре више од једне деценије (Бејли и Балл, 1991), ако би се овај вирус установио у Европи и Америци, могао би нанети велике штете пчеларству што се у последњих неколико година изгледа и догађа.
Спори паралитични вирус
Ова врста вируса се нађе повремено у екстракту одраслих пчела у Великој Британији. Ако се такав екстракт убризга у крвни систем пчеле, изазива њено угинуће након 12 дана (Бејли, 1976). Остали детаљи за сада нису познати.
Пчелињи вирус Арканзаса
Вирус из Арканзаса изолован је из одраслих пчела у које је инјециран екстракт полена, који је узет од пчела при повратку у кошницу. Инјециране здраве пчеле угинуле су после 15–25 дана. Сем тога, ова врста вируса је идентификована заједно са вирусом акутне парализе из узорака пчела сакупљених од пчелињих друштава која су ишчезавала у Калифорнији. Није познато да ли је ова врста вируса нађена изван САД.
Египатски пчелињи вирус
Ова врста вируса је изолована од одраслих пчела из Египта (Бејли и сарадници, 1979), а касније идентификована из одраслих пчела које су потицале од угинулих пчелињих друштава у бившој Југославији (Кулинчевић и сарадници, 1990). Ако се младе ларве пчеле инјецирају овим вирусом, угињавају за 8 дана, али покушаји да се у лабораторијским условима мултиплицира у одраслим пчелама из неких разлога нису успели (Бејли, 1991).
Вирус црног матичњака, филаментозни и Y вирус
Ова три вируса завређују посебну пажњу јер могу бити повезани са ноземом, цревном болешћу одраслих пчела која се често јавља на нашим пчелињацима и наноси значајне штете. Вирус црног матичњака манифестује се појавом црне скраме на зиду матичњака у коме се налази мртва предлутка или лутка матице. У раном стадијуму, оболела предлутка личи на мешинасто легло и има више бледо жуту боју, а течни део садржи много честица вируса. Овај вирус може угрозити оне пчеларе који се баве масовном производњом матица, а не воде довољно рачуна о хигијенским условима. То се код америчких произвођача може десити нарочито у пуној сезони (Лајдлањ, 1979). За филаментозни вирус се првобитно сматрало да је нека врста рикеције, али је идентификован као вирус у САД–у (Цларк, 1978). Умножава се у масном јајном ткиву одраслих пчела, а такође и у хемолимфи која код јако заражених јединки постаје млечно бела. Вирусна инфекција се јавља у времену од маја до септембра.
Пчелињи Y вирус се често јавља у одраслим пчелама рано у лето. Под експерименталним условима умножава се на 30 °Ц, али не и на 35 °Ц, и то у епителијалном ткиву дебелог црева (Бејли и Балл, 1991). Према овом аутору, иако поменути вируси нису сродни, доприносе патолошкој ефикасности ноземе. Изгледа да је распрострањеност све три врсте вируса универзална, јер су изоловани из узорака пчела који су потицали из Америке, Аустралије, Јапана и Русије, као и из европских земаља.
Пчелињи вирус X
Овај вирус, иако је по промеру идентичан са вирусом Y, серолошки се разликује од њега и изгледа да нема везе са ноземом, јер се код одраслих пчела јавља у различито време од вируса Y (Бејли и сарадници, 1981). Ако се одраслим пчелама у храну дода овај вирус, скраћује им животни век. Вирус X може бити повезан са протозоом Malpighamoeba mellificae (Баилеy и сарадници, 1983) која инфицира малпигијеве судове који имају улогу бубрега код пчела. Пропадање пчелињих друштава у току зиме које је често приписивано малпигиози, сасвим је вероватно да потиче од вируса X који би у највећој мери могао бити пресудан. Овај вирус је нађен како у Великој Британији, тако и у узорцима пчела из остатка Европе (Балл и Аллен, 1988).
Вирус мешинастог легла
Ако су пчелиње ларве инфициране овим вирусом 4 дана након поклапања, не прелазе у стадијум лутке, већ остају опружене у ћелији са главом према поклопцу ћелије. Тело ларве се пуни водњикавом масом, тако да ларва постаје слична мешини.
Вароа, стрес и вируси
Добро је позната чињеница да је главни услов за негативно деловање вируса слабљење имуног система организма, што може бити условљено наслеђивањем или факторима средине. У томе могу имати удела различити стресни фактори, као што су недостатак хране, загађеност животне средине, непотребно манипулисање пчелињим друштвима, присуство различитих врста пчелињих паразита у које спадају гриње као што су Вароа десктруктор, Акарапис вуди, протозое, бактерије, али и гљивична обољења. Код јаче заражености пчелињих друштава вароом, посебно од краја јула, јављају се пчеле са закржљалим и деформисаним крилима. Дуго се мислило да је то последица исцрпљивања лутки пчела паразитирајућим вароама у ћелијама легла. Многи симптоми пропадања пчелињег легла, као што су деформисана крила, шарено и угинуло легло и скраћен живот пчела радилица, могу се објаснити праћењем вируса деформисаних крила. У овом случају, вароа служи у првом реду као преносилац и активатор вируса.
Када вирусне честице преко усног апарата за сисање код варое, доспеју у хемолимфу (крв) паразитиране пчеле, вирус почиње да се мултиплицира великом брзином, стварајући високозаражену лутку, а касније и одраслу пчелу. Излежене пчеле које преживе инфекцију у највећој мери су са телесним недостацима, ускоро угину. Оне јединке које на први поглед изгледају нормално имају краћи животни век и брзо ишчезавају. Доказано је да овакве пчеле могу да преносе заразу вирусом и без варое, приликом храњења незараженог легла, што је експериментално доказано у Енглеској. Ако у друштву нема вируса, и поред великог броја вароа друштво може опстати. На пчелињаку Апицентра утврђено је третирањем Чекмајт тракама да у једном друштву крајем лета 2002. има 10.686 вароа, са нешто мање пчела него што је уобичајено. Оно је нормално презимело и развило се следеће године. Овакав број вароа није произвео пчеле са деформисаним крилима или другим недостацима. Али је зато, уз присуство вируса, довољно и 2-3 хиљаде вароа, па да друштво буде тешко оштећено или потпуно изгубљено.
Да ли је могуће сузбијање вирусних инфекција ?
Према садашњим научним сазнањима, скоро све врсте животињских вируса се не могу лечити неком директном методом. То важи и за вирусе медоносне пчеле. Међутим, вируси који су повезани са ноземозном инфекцијом, могу се онемогућити фумагилином и технолошким мерама у пчеларској пракси којима се избегавају стресна стања у пчелињем друштву. Неки пчелари, да би сузбили вирус хроничне парализе врше замену матице видљиво оболелог пчелињег друштва, матицом која је одгајена на пчелињаку где нема ове болести. У сваком случају, то је добра пракса јер је познато да се спаривањем у блиском крвном сродству (инбридинг) могу добити пчеле осетљиве на парализу. Доказано је да у погледу осетљивости на вирус хроничне парализе постоји разлика између пчелињих друштава. На том сазнању је базиран и научни пројекат двосмерне селекције на толерантност и осетљивост на ово вирусно обољење која је вршена у САД код 5 селекционих генерација (Кулинчевић и сарадници, 1975). Ово је било прво истраживање којим се показало да је таква селекција могућа код инсеката, односно медоносних пчела. Риндерер, Ротхенбухлер и Кулинчевић (1975) су упоредили овако одгајене линије са комерцијално добављивим варијететом пчела и тако показали да је постигнут стваран успех у селекцији. Када су у питању вируси и вароа, правовременом интервенцијом против варое крајем јула и почетком августа, отклониће се оштећење и превремени губитак зимских дуговечних пчела. Селекцијом пчела које су мање привлачне за вароу, смањује се притисак вирусне инфекције. Иако се у последње време много ради на варои и вирусима, многи елементи нису поуздано објашњени. У једним условима одлучујући фактори или фактор за вирусно деловање могу бити различити, али изгледа да постоје и такви фактори који имају шири значај. Пример за то је страдање на стотине хиљада пчелињих друштава у читавој Европи 2002/2003. Постоје озбиљне индикације о заједничком деловању вируса и варое. Што се тиче наше земље, процењује се да се губици јављају у краћим или дужим временским интервалима сагласно интензитету размножавања варое и ефикасности препарата које пчелари користе за субијање овог пчелињег паразита.
Извор: http://spos.info/